«

»

apr 12

Deliberativna demokratija

siromaštvo i neprosvećenost dva glavna neprijatelja.

 

Za demokratiju se kaže da nije sporna u svom deklarativnom obliku (skup načela), da je problematična u svom HandsRaised-300x188implementacionom obliku (sprovođenje načela u praksu) i da je krajnje problematična po pitanju rezultata i efekata koje proizvodi.

Posmatrajući Srbiju i polemike koje se vode demokratija je sporna čak i u ovom prvom obliku. Naime, (deliberativna) demokratija podrazumeva pravo svakog subjekta, pojedinca ili organizacije da učestvuje u javnom životu odnosno da učestvuje u javnom dijalogu i iznosi svoje stavove. Takođe je (ili bi bar trebalo biti) neupitno načelo da svako vodi svoj privatni život po svojoj volji ne vređajući i poštujući isto to pravo drugih.  Dakle, kultura dijaloga je još jedan bitan uslov savremene politike.

Nekulturnih razgovora, provokacija, svađa, mizernosti i mnogo drugih negativnih stvari imali smo prilike da gledamo u političkim emisijima proteklih. Međutim, kako stvari stoje naši političari su postali u poslednje vreme znatno kulturniji. Iako sam sklon kritikovati političku elitu ovo je ipak segment gde bih je pohvalio. Premda se ovde radi samo o spoljašnjem – manifestnom aspektu.

Zanimljivo je da se mnogo oštriji diskurs pomerio sa političke (u užem značenju reči) na tzv. intelektualnu scenu (iako mislim da ona ne postoji u svom izvornom značenju ). A evo zašto ne postoji! Intelektualac je učen čovek koji je istovremeno i kulturan i u pravom smislu reči obrazovan (videti izvorno značenje ove reči – u korenu reč obraz). To je čovek koji je fizički, emotivno i duhovno zaokružen. Nezavisan je u mišljenju, dosledan i miran u svom nastupu. Bojim se da ako ove kriterijume primenimo da će se malo obrazovanih ljudi u našem društvu naći. Ima ih svakako, ali ne dominiraju u javnim polemikama a i kad pokušaju uglavnom se nužno i sami „umažu blatom drugih“. Istinski intelektualac je kritičan ali ga ne razdire bes pa čak i kad ima razloga za isti. Istinski obrazovan čovek i intelekutalac svoju strast ostavlja za ljude koje voli a razum i kulturu unosi u ono što radi i u ophođenju sa drugim ljudima.

Ilustrujmo rečeno  jednim konkretnim primerom. Internet omogućava veću uključenost različitih ljudi u komunikaciju i javni diskurs. Pogledajmo na primer portale nspm i e-novine. Koliko se tu tek nalazi destruktivne energije i kod jednih i kod drugih. Doduše, objavljeni tekstovi na sajtu nspm ipak zadovoljavaju kulturne standarde i vidi se da oni koji puštaju tekstove vode računa o tome što za e-novine nije slučaj. Međutim, komentari i na jednoj i na drugoj strani zahtevaju stručne sociološko-psihološke (pa možda i psihijatrijske) analize. Tako, na jednoj strani se protivnici „časte“ omiljenim izrazima: klerofašisti, umobolni, i sl. a ovi drugi su izdajnici, gejevi, sotone… I jedni i drugi su samo krajnje granice ekstrema jednog kontinuuma. Ipak i jedni i drugi su margine ali bivaju vidljivi u određenim trenucima kada prkose jedni drugima (gej parade, verski praznici i sl…).  To što su margine je i svojevrsna sreća za ovo društvo jer ni jedni ni drugi ne poznaju demokratiju. Demokratija podrazumeva različitost a i jedni i drugi žele da ovi drugi nestanu sa lica zemlje. Zato su podjednako problematični i dobro je da ostanu margina.

Naime, vređati nečije pravo na privatni život jeste nedemokratičnost. Osuđivati nekog što voli isti pol ili pak što ima više muževa ili žena nije demokratično. Isto tako provocirati nekoga što je religiozan što poštuje verska i crkvena pravila ili se tako bar izjašnjava je takođe privatna stvar… Otkud onda toliko polemike na javnoj sceni o privatnim stvarima?

Kada se malo zagrebe ispod površine i jednih i drugih dolazi se zapravo do jedne mase ljudi sa sličnim imovinskim i obrazovnim karakteristikama koja se polarizuje na dve grupe. Poprilično su nezadovoljni  onim što imaju i rade (ako išta rade) a relativno su pismeni i prilično ostrašćeni.

I tako će biti sve dok ovo društvo bude siromašno. Pogledamo li države koje su otišle najdalje u poštovanju ljudskih prava videćemo da su to uglavnom i najbogatije države. Važi i obrnuto. Dokle se stiglo sa poštovanjem ljudskih prava u siromašnim društvima i državama, iako su ona formalno priznata? U uslovima nemaštine priča o ljudskim pravima i slobodnom privatnom životu je samo slovo na papiru. Zbog toga je koren rešenja u ekonomiji i dobroj organizaciji države. O tome tek treba da razgovaramo i raspravljamo!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Možete koristiti ove HTML tagove i atribute: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>