«

»

feb 07

Srbija među javom i med snom

ili zašto smo tu gde smo?

jabuka u ogledaluU stručnoj literaturi o partijama i partijskim sistemima pominje se i malo izučavana tzv. cehovska saradnja. Radi se o zajedničkim interesima svih stranaka, kao što su na primer: što šire definisanje poslaničkog imuniteta, korišćene raznih povlastica za poslanike… Uopšteno, može se reći da je zajednički interes svih partija uvećavanje, odnosno održavanje sopstvene moći i kontrole nad društvenim tokovima. Nasuprot ovome, svaki reformski proces koji dovodi do smanjenja ove moći izbegava se ili odlaže.

U tom pogledu partije podsećaju na proizvođače cigareta koji se među sobom nemilosrdno bore za tržište, ali su spremni na stvaranje „zajedničkog fronta“ protiv zabrane pušenja.

Stoga nije čudno zašto je do skoro Srbija bila među nekoliko država na svetu koje imaju sistem vezanih mandata i tzv. blanko ostavke. Nije čudno ni što kontrolni i nadzorni mehanizmi teško i uz velike napore funkcionišu. Državna revizorska institucija „razbijena“ je u nekoliko zgrada, Poverenik za informacije ima stalan problem sa manjkom kadrova i sredstava za rad… Sve se to događa u državi koja ima više od 19.000 službenih zgrada i 4.700 poslovnih zgrada. U vlasništvu ima i 884.000 hektara poljoprivrednog zemljišta, blizu milion hektara šumskog i više od 400.000 hektara građevinskog zemljišta. Tu nije kraj priče. Vrednost neiskorišćene državne imovine se procenjuje na oko 180 milijardi evra! Nije li na pomolu cehovska saradnja u praksi.

Na ovo se nadovezuju i brojne zloupotrebe u sistemu javne uprave. Jedan od sistemskih problema to što formalno-pravno koncept javna uprava u Srbiji ne postoji, odnosno nije definisan. Stoga je teško preduzeti ozbiljnije reformske akcije. Naime, zakonom je definisan samo pojam državna uprava i to veoma usko (ministarstva, organi u sastavu ministarstava i posebne organizacije). Međutim, tu su i brojni drugi vršioci upravnih delatnosti, kao što su javne službe (javna preduzeća i javne ustanove) i javne agencije. Možemo pretpostaviti koliko je veliki partijski kolač i koliko postoji direktora, zamenika direktora, savetnika, zatim upravnih i nadzornih odbora, saveta, potom ministarskih i državnosekretarskih mesta, pa mesta za tzv. posebne savetnike… Radi se, dakle, o pozicijama na koje vlada (čitaj partije) postavljaju ljude. Sa druge strane, stalno zaposleni u državnoj upravi (ministarstva, organi u sastavu ministarstva, posebne organizacije) primaju plate po Zakonu o platama državnih službenika direktno iz budžeta, koje su ipak u proseku niske (plata mlađeg savetnika – za šta je potrebno fakultetsko obrazovanje – iznosi oko 35 000 dinara). U ovom Zakonu precizirano je kako se izračunava plata službenika i kako može da se menja. Međutim, u praksi se ovo ne odnosi na sve. Ne odnosi se na „povlašćene“. Zaslužan „partijski vojnik“ zaposlen u državnoj upravi imaće drugačiji tretman! Zbog toga će, recimo, sekretarica u kabinetu ministra ili državnog sekretara ili pak neki drugi partijski miljenik često biti formalno prijavljen u nekoj javnoj agenciji i primati duplo višu platu. Druga mogućnost je da se potpiše Ugovor o delu ili Ugovor o privremenim i povremenim poslovima pa onda plata može da bude fleksibilno određena. Ovo se događalo i događa se u našoj državnoj upravi!? Zakon o platama državnih službenika odnosi se samo na relativno uži deo javnog sektora, odnosno javne uprave, dok se zarade ostalih aktera u javnom sektoru mogu praktično voluntaristički određivati (iako su i oni „nakačeni“ na državni budžet).

Na ovo može da se nadoveže i pitanje zašto je Srbija i dalje prilično centralizovana država? Zašto niko ne govori o sistemu lokalne samouprave, lokalne demokratije, regionalnom razvoju? Sve su ovo procesi u kojima dolazi do smanjenja moći političara centralne vlasti. Ne zaboravimo, moć je osnovni resurs u politici. A upravo ove oblasti su izuzetno važne u kontekstu evropskih integracija (efikasna javna uprava, konsolidovana lokalna samouprava, jako civilno društvo…).

Ako razložimo kompleksan realitet zvani EU, videćemo da je to u osnovi sistem zajedničkih javnih politika, među kojima najvažniju ulogu imaju politika regionalnog razvoja i poljoprivredna politika (preko 2/3 budžeta EU se izdavaja za ove dve politike). Međutim, koliko su ove teme poznate i aktuelne među političarima i u medijima? Ko se bavi i ko govori o recimo politici ruralnog razvoja u Srbiji u vreme kada sela i stanovništvo bukvalno izumiru a u izveštaju EK stoji da nije napravljen nikakav pomak u ovoj oblasti!

Sa druge strane, po ulasku u EU Srbija će biti u mogućnosti da na godišnjem nivou dobije milijarde evra nepovratnog novca za razvojne projekte. Međutim, Srbija kao i svaka druga država je fiktivan pojam, ona nije živo biće samo po sebi već se sastoji od ljudi organizovanih u asocijacije, institucije, mreže… Ovaj novac, zapravo, mogu da dobiju oni koji su kreirali dobar razvojni projekat, koji su informisani, koji znaju šta je to projektni menadžment, koji znaju kako se definiše javni problem, kako se izveštava o sprovedenom poslu… A svega ovoga nema bez obrazovanih, proaktivnih, osvešćenih ljudi. Ukoliko javni delatnici tj. upravitelji ne rade na stvaranju krtične mase ljudi koji znaju, može se mirne duše reći da će sva njihova zalaganja i priče ostati samo to – priče. Dakle, neće ove projekte pa ni celu razvojnu politiku ni pisati ni sprovoditi niti za to dobiti novac, ni Dačić ni Vučić, niti bilo ko treći u budućnosti. Razvoj ove zemlje će sprovoditi oni koji jesu zaista Srbija, a to su ljudi, odnosno lokalne samouprave i asocijacije u Dimitrovgradu, Svilajncu, Ivanjici, Alibunaru, Subotici, Kragujevcu….
Šta je rešenje? Prvi korak je utvrđivanje granica politici i vlasti. Vlast ne može razviti državu. Državu može razviti društvo! Vlast je tu da obezbedi opšte uslove: mir, pravnu državu, opšte strateške pravce i pretpostavke za razvojnu politiku… Međutim, problem je u konkretnoj realizaciji svega ovoga. Treba da realizuje onaj ko zna a ne onaj ko je član partije.

Zato je jedini način opstanka ove zemlje i naroda ulaganje u obrazovanje i to u obrazovanje sa izvornim značenjem te reči (učenost + moral), a taj moral treba da se ogleda u odgovornosti prema sopstevnom životu i radu, svojoj porodici, svom radnom mestu i zajednici, odnosno državi. Problem sa ovim je što se radi o dugoročnom procesu a političari i partije vole akcije koje se mogu videti i opipati što jasnije i što brže. Zbog toga moraju da se maksimalno angažuju svi misleći i delatni ljudi i ako jednog dana ipak i ne uspemo, ne smemo kriviti samo one koji su ovom zemljom upravljali, već odgovornost moramo tražiti u sebi samima!

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Možete koristiti ove HTML tagove i atribute: <a href="" title=""> <abbr title=""> <acronym title=""> <b> <blockquote cite=""> <cite> <code> <del datetime=""> <em> <i> <q cite=""> <strike> <strong>