Reforma javne uprave – Nauka i praksa

individual-trust-administration

Ključni problem u upravljanju savremenim društvima i državama, odnosno u politici jeste jaz između normativnog i stvarnog. To je u srcu problema i savremene demorkatije. Ona nije sporna kao teorijska koncepcija. Međutim, postaje manje ubedljiva kada se analizira kroz sistem normativnih rešenja, a vrlo problematična kada se vrednuje kroz domete dostignuća u realnom životu i praksi.

Nameće se pitanje šta se nalazi između normativnog (ono što bi smo želeli da bude) i stvarnog (ono što jeste)? Odgovor je zapanjujuće prost. To je sistem (skup aktivnosti – procedura i subjekata – organizacija) koji se zove (javna) uprava. Međutim, mnogo složenije je pitanje njene organizacije, uloge i odnosa prema politici i građanima. Zbog toga je javna uprava postala jedna od najznačajnijih tema u svetskoj politikologiji. Počeci javne uprave kao nauke vezuju se za tekst Vudroa Vilsona The Study of Administration,objavljenog davne 1887. godine u akademskom časopisu Political Scinece Quarterly. U tom tekstu Vilson (predsednik SAD od 1913 do 1921. godine) opisuje javnu upravu kao akademsku disciplinu u začetku i ističe da je prioritet političkih nauka da se usredsrede na ovaj bitan segment izvršne vlasti. Na evropskom kontientu zamajac razvoju nauke o upravi daje Maks Veber svojim delima Politics as a vocation (1918) i Bureaucracy (1922).

Tokom dvadesetegog veka su se iskristalisale i razlike između američkog i evropskog pristupa javnoj upravi. U Evropi je sagledavana u užem, prvenstveno pravnom aspektu po kome je uprava mehanizam koji sprovodi u delo zakone odnosno odluke političara. Odatle je sledio i zaključak da ako se događaju loše stvari u javnom sektoru to dolazi od pogrešnih odluka. Međutim, u SAD se razvio drugačiji, sveobuhvatni pristup po kome je uprava tretirana kao javni servis koji realizuje usluge građanima. Osim toga u SAD je smatrano da je uprava tesno vezana sa politikom (iako je u početku Vilson pravio oštru razliku između uprave i politike) i da ima sopstvene interese i logiku, te da nije tek samo puki realizator odluka već i sama aktivan akter na javnoj sceni sa svojim resursima i interesima. Naravno, u praksi je dolazilo do međusobnog uticanja i kombinovanja ovih pristupa.

Javna uprava kao naučna disciplina naročito postaje značajna tokom sedamdesetih godina dvadesetog veka kada dolazi tzv. krize upravljanja ili „države mućke“. Država je tokom perioda dominacije kocnepta države blagostanja postala neodrživo velika (u smislu nadležnosti). Toj neodrživosti je doprineo i potpuno novi kontekst i problemi uzrokovani brojnim faktorima (munjeviti razvoj nauke i IT tehnologija, globalizacija, velike promene u demografskoj strukturi, npr. duži životni vek te veći broj penzionera, nagli rast urbane populacije…).

Sasvim prirodno nametnulo se pitanje šta dalje? Na koji način organizovati/reformisati javno upravljanje u takvim uslovima. Nauka o javnoj upravi je ponudila veći broj pristupa i modela reformi. U jezgru različitih pristupa nalaze se dva različita odgovora odnosno stava. Prvi je polazište da je država (vlast) problem i treba je eliminisati – ograničiti gde god je to moguće. To znači da su primarni reformski zahvati: deregulacija, privatizacija, delegacija i decentralizacija… Po drugom polazištu je takođe država (vlast) problem ali se rešenje ne vidi u njenom smanjivanju već unapređivanju rada. Otuda su reformski procesi više usmereni na unapređenje veština i znanja zaposlenih u upravi, strateško upravljanje, uvođenje koncepta upravljanja putem rezultata, merenje performansi (benchmarking), standardizacija usluga…

Za sve to vreme u Srbiji i regionu jedva da je prepoznat značaj javne uprave kao naučne discipline a još je manje sistematskog izučavanjae i pristupa koji prevazilaze čisto pravni pristup. Sa druge strane, aktuelno stanje javne uprave u Srbiji je alarmantno i na duži rok neodrživo. Povremeno se kod nas pominju savremeni koncepti i dostignuća u ovoj oblasti ali bez ozbiljnijih proučavanja i istraživanja kao bi oni funkcionisali u našem okruženju.

To ukazuje da je veliki prostor za bavljenje javnom upravom sa politikološkog (sveobuhvatnog) aspekta bilo sa naučnog, praktičnog ili što je najeefektnije naučno-praktičnog aspekta.

 

Veran Stančetić